ŠKOLA ČAROBNJAŠTVA I DRUGE PRIČE | Mihael Ende
Vulkani
0 KNJIGA, 0
Moja korpa
 
#=Page
Napredna pretraga

Oblasti

Mihael Ende >>>

ŠKOLA ČAROBNJAŠTVA I DRUGE PRIČE

Oblast: Čitanjem se raste
ISBN: 978-86-7608-064-9
Format: 140mm x 205mm
br. str.: 272
povez: tvrd
Pismo: latinica
Cena: 990,00 DIN
Na sajtu: 792,00 DIN
Ušteda: 198,00 DIN

 Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik.
 Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki…
 Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora.
Deo iz knjige:

 UMESTO PREDGOVORA:
 ISTINU GOVOREĆI

 Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno!
 Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna.
 A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe.
 Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva.
 A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme?
Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš?
 Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim.
 Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova!
 Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon!
 Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine.
Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice.
 Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu.
 I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem!

 Mihael Ende

Trenutno nema komentara.
Budite prvi koji će ostaviti svoj komentar.
Dodajte svoj komentar