Vulkan izdavaštvo | RADOJE DOMANOVIĆ
Vulkani
0 KNJIGA, 0
Moja korpa
 
#=Page
Napredna pretraga
30. avgust 2017.
RADOJE DOMANOVIĆ

SJAJNI KRITIČAR LAŽNIH RODOLJUBA i danas blista, a živeo je pre više od 100 godina!

RADOJE DOMANOVIĆ (1873–1908) je pisac sa kojim je naša satira dostigla vrhunac, a do danas srpska književnost nije izrodila pisca koji bi po snazi invencije i oštrini satiričnog duha nadmašio Domanovića. Večiti opozicionar i veliki protivnik vladavine Aleksandra Obrenovića, baš zbog toga često otpuštan iz službe, aktivno je učestvovao u političkom životu. Ono po čemu je ostao zapamćen jesu njegove satirične pripovetke, od kojih su najznačajnije Vođa, Danga, Mrtvo more, Stradija, Kraljević Marko po drugi put među Srbima. Umro je u 35. godini života, razočaran što se Majskim prevratom ništa nije promenilo u zemlji.

Jedan vođa, mnoštvo ministara i siromašan narod. O kojoj to zemlji Domanović piše? Ko su njegovi likovi? Kakvi su to njihovi problemi? Kada ne bismo znali da su ova dela nastala pre stotinu godina, mogli bismo se grdno zbuniti i pomisliti da nam je sve to nekako previše poznato… Na sreću, imamo dokaz da to nije naša svakodnevica. Mi smo ipak daleko odmakli, čitav jedan vek. Vešto oblikovanom alegorijom, ironično, duhovito i sarkastično, Domanović nas naizgled vodi u neka daleka mesta i države. Veoma konkretan i živopisan u svojim izrazima, veliki rodoljub naslikao je i ismejao sve mane svoje zemlje, nadajući se da će zajedno sa probuđenim i osvešćenim narodom vratiti Srbiji dostojanstvo.

Izdvojili smo neke delove iz pripovetke Vođa i izabrane satire gde je Domanović maestralno pokazao mentalitet ljudi koji su bespogovorno sledili svoje vođe. U ovoj satiri, uzbudljivoj priči o kolektivnoj opsednutosti vođom, čitaoci i dan danas mogu da se poistovete.

***
Čudo od čoveka. U našem mestu već se od juče bavi jedan stranac, kome je sada šeset godina, a nije nikad za to vreme bio ministar, niti je i jednim ordenom odlikovan, pa čak nikad nije imao nijednu državnu službu, niti ikad primao platu. Zaista, jedinstven slučaj u svetu.

***
Dopade mi se nešto da u ovoj zemljici živim što duže vremena. Neki krasni ljudi. Mirni, tihi, krotki, kao golubovi. Jedu, piju, dremaju, pomalo nešto posla gledaju.

***
Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek, jer neprestano ćuti i misli… To ne može biti druge nego je vrlo pametan. 

***
I sami ministri su, bože mi prosti, kažu, ljudi kao i svi drugi. I oni moraju jesti, piti, spavati, kao i mi smrtni, samo im, kako vele, ide teže od ruke da misle, ali ta se prostačka, niska sposobnost i ne traži za tako visoke položaje.

***
Ko ujedini Srpstvo, da se smesta, u znak narodnog priznanja i ljubavi, uhapsi!

***
Mi smo Srbi, hvala milostivom bogu, svršili sva svoja posla, pa sad možemo, onako tek u dokolici, zevati do mile volje, dremati, leškariti i spavati, pa kad nam se i to dosadi, možemo, šale radi, naviriti, da vidimo šta se radi po drugim nesrećnim zemljama.

***
Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. Ajde, da rečem, da ja pravim izuzetak od ostalih, ali
ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna.

***
Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta
sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.
„Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!“, pomislih u tom trenutku, i s prezrenjem pogledam na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.

***
– Kako se zovete?
– Marko Kraljević! – jeknu glasina, i kapetan se strese i ispusti pero. Oni panduri stukoše nazad, a svetina zaglavi vrata.
– Kakvim ste poslom došli onda?
– Kako: kakvim poslom? Pa zovete me iz dana u dan već pet stotina godina. Jednako me pevate u pesmama i kukate: „Gde si, Marko?“, „Dođi, Marko!“, „Kuku, Kosovo!“, pa mi se već u grobu dodijalo, i zamolih Boga da me pusti da dođem ovamo.
– O, brate slatki, glupo si uradio! Koješta, ta to se samo tako peva.

***
Kad iziđe pred Boga, a Bog se smeje, sve se tresu nebesa.
– Osveti li, Marko, Kosovo? – pita kroza smej.
– Namučih se, a jadno mi Kosovo, nisam ga ni video! Biše me, ’apsiše me, pandurisah, i najzad me sprovedoše među ljude!… – žali se Marko.
– Znao sam ja da nećeš bolje proći… – veli Gospod blago.
– Hvala ti, Bože, te me oprosti muka; a više ni sam neću verovati kukanju mojih potomaka i plaču za Kosovom! A ako im treba pandura, bar za tu službu imaju dosta na izbor, sve boljeg od boljeg. Bože mi oprosti, ali mi se čini da i nisu moji potomci, iako mene pevaju, nego
da su potomci onoga našeg Sulje Ciganina.
– Njega sam ja i hteo poslati da me nisi ti onako molio da ideš. A znao sam da im ti ne trebaš!… – veli Gospod.
– I Sulja bi danas među Srbima bio najgori pandur! Svi su ga u tome pretekli! – veli Marko, i zaplaka se.

***
– Jeste li bili u Švajcarskoj, gospodine upravitelju?
– Nisam nikako! – reče Sveti Sava.
– Ah, Bože, kako ste ludo proveli svoj vek. To zaista ne razumem. Živeti toliko, a ne videti tu prosvećenu, kulturnu zemlju!
– Pa ja sam, znate, imao posla ovde u Srbiji, dizao sam manastire, utvrđivao u narodu veru pravoslavnu i širio prosvetu! – brani se svetac.
– Ništa to, sve su to trice, gospodine moj, trice, kažem vam.