Vulkan izdavaštvo | RAZGOVOR SA NEVENOM ROZGOM: ŽIVOT NAS UVEK ČE
Vulkani
0 KNJIGA, 0
Moja korpa
 
#=Page
Napredna pretraga
23. januar 2018.
RAZGOVOR SA NEVENOM ROZGOM: ŽIVOT NAS UVEK ČEKA
Pišući roman Život te čeka, Nevena Rozga je nastojala da svu ljubav prema životu pretoči u reči koje će dotaći srca drugih ljudi. Sudeći po porukama čitalaca koje nam svakodnevno pristižu – uspela je u tome. U njenom romanesknom prvencu susrećemo junake sklone stalnom preispitivanju sveta oko sebe, jer je to jedini način da spoznaju svet u sebi.
O tome i drugim važnim životnim temama razgovarali smo sa Nevenom jednog kišnog i hladnog januarskog popodneva. Međutim, na njenom licu je sve vreme bio osmeh. Nismo bili sigurni da li je tako zato što se nedavno vratila iz Atine, pa je sa sobom ponela boje sunca i miris mora, ali smo joj sa zadovoljstvom dopustili da nas povede kroz poglavlja života koji nas uvek čeka. Na kraju, u jedno smo sigurni – posle susreta sa njenom knjigom nećete biti isti.


Kad smo prvi put razgovarale o tvojoj knjizi Život te čeka, rekla sam ti da nisam mogla da prestanem da je čitam sve dok nisam došla do poslednje stranice. Glavna junakinja tvog romana, Marija, povela me je na nezaboravno putovanje. S njom sam se smejala i plakala, ali i pronašla odgovore na esencijalna životna pitanja. Da li je u moru priča o životu kojima obiluje književnost bilo teško pronaći onu koja je zasnovana na veri i nadi?

Dobro se sećam našeg prvog razgovora o mom romanu, jer sam tada još jednom pokušala da dokučim zašto sam se prepustila čarima pisanja. Htela sam da se približim ljudskim srcima i uvedem ih u svet u kom vera i nada stanuju zajedno sa ljubavlju. Postoji mnogo književnih dela koja otkrivaju istine o životu, ali smatram da nema dovoljno onih koja govore o buđenju duše i njenom putovanju. Duboko verujem da se smisao života zasniva na samo jednom koraku koji bi trebalo da bude prvi – zaljubljivanju u njega. Nisam tragala za pričom o mojim junacima, već se ona probudila u meni i nije mi dala mira sve dok nije bila zapisana. 

Na jednom mestu u knjizi tvoja junakinja kaže da je ljubav prema životu hrani. Da li je to i tvoja životna filozofija?

Naravno. Moje unutrašnje putovanje može se jednim delom uporediti sa Marijinim. Verujem da smo samim rođenjem dobili dar da sve oko nas posmatramo „očima ljubavi“, ali s vremenom zaboravimo na to. Naš pogled na svet se promeni, jer neretko dozvolimo različitim životnim situacijama da nas preoblikuju i na taj način udalje od suštine našeg bića. Moje unutrašnje putovanje predstavlja povratak mom iskonskom biću. I da, moja junakinja se vraća ljubavi, ali ne zato što je to romantičan pristup životu, već zato što je to jedini pravi pristup. Sad kad iza sebe imam ono što drugi zovu buđenjem, mogu jasnije da vidim sve boje života. I sigurna sam da će ljubav uvek biti moja hrana za dušu. 

Nedavno si mi rekla da su ti mnogi čitaoci pisali zato što su želeli da saznaju kako je moguće da neko u tvojim godinama napiše roman u kom će ukazati na povezanost individualnog i kolektivnog ljudskog iskustva sa metafizičkim i onostranim. Da li to pokazuje da je književnost istinitija od života?

Ili je život istinitiji od književnosti. Samo vreme nam može dati odgovor na to pitanje. Prestala sam da brojim godine. One su iluzivne. A počela sam da verujem u magičnost trenutka, u suštinu koja je oku nevidljiva. Ako dopustimo godinama da nas definišu, onda smo bitku predali bez izlaska u boj. Život je previše moćan, mudar i magičan da bismo ga stavili u ram zvani godine. Kad god posmatram svoje okruženje, zapažam probuđenu decu i uspavane ljude. Tad shvatim da duša zove svakoga od nas, ali ne možemo je svi čuti u isto vreme.

Često od starijih i iskusnijih ljudi čujemo onu čuvenu rečenicu da čovek sâm sebi može najbolje pomoći. Međutim, isto tako znamo da to nije uvek lako. Kako je izgledao tvoj razvojni put i šta ti je bilo najteže da promeniš?

Najteže mi je bilo da oprostim sebi što nisam oprostila drugima. Oproštaj je skidanje okova. Toliko se naviknemo na te „zarđale“ okove, da zaboravimo kako je divno živeti bez njih. A kad se podsetimo, čak i nebo prestaje da bude granica. I dobro je znati da nas život uvek čeka – i kad padnemo, i kad želimo da pobegnemo od svega i svih, i kad nam se čini da nema nade. Zbog toga je život čaroban.

Oskan Serdar, autor svetskog bestselera Izgubljena ruža, je tvoju knjigu uporedio sa knjigom Jedi, moli, voli. Naš omiljeni citat iz te knjige je: U svetu poremećaja, haosa i prevara nekad samo lepoti možeš da veruješ. I tvoja junakinja je izabrala da, uprkos svemu, veruje lepoti?

I Dostojevski je rekao da će lepota spasiti svet. Zaista verujem u to. Lepota će nas spasiti od najvećih zveri – naših ega. Kad počnemo da uočavamo lepotu u ljudima koji nas okružuju, kad počnemo da joj se divimo, ona se umnožava. Ulazi u naš život poput svetlosti i tada mrak nestaje pred njom.

Gabrijel Garsija Markes je rekao da piše da bi ga ljudi više voleli. Šta je bilo presudno za to da tvoja knjiga ugleda svetlost dana?

Ja pišem da bih živela. Zato bih pisanje uporedila sa disanjem. Pišem zbog sebe. Pišem zbog ljudi koji će u mojim knjigama videti svetlost i poziv da veruju, da se nadaju, da vole. Zavolevši život, život je zavoleo mene. Voleći ovu knjigu, omogućila sam joj da ona pronađe put do srca drugih ljudi.

Da li veruješ da ljudi pronalaze knjige ili da knjige pronalaze ljude?

Verujem u uzajamnu energiju. Nekad ne znamo šta nam je potrebno i tad se najčešće dogodi da knjiga pronađe nas. S druge strane, nekad nas knjiga privuče jer smo duboko u sebi tragali za njenim rečima i istinama. Iskreno verujem da svaka knjiga napisana s ljubavlju odlazi u prave ruke.