Vulkan izdavaštvo | RAZGOVOR SA MILOŠEM LATINOVIĆEM: BEZ MALIH PO
Vulkani
0 KNJIGA, 0
Moja korpa
 
#=Page
Napredna pretraga
10. januar 2018.
RAZGOVOR SA MILOŠEM LATINOVIĆEM: BEZ MALIH PORAZA NEMA VELIKIH TRIJUMFA

Neposredan povod za naš razgovor sa Milošem Latinovićem je njegova knjiga Četiri ludila objavljena u Vulkan izdavaštvu. Povod je svakako i to što je ovaj roman ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu. U uži izbor ušlo je svega 9 romana od ukupno 179 naslova prispelih na adresu žirija. 

Nesumnjivo je da ste objavljivanjem poslednjeg romana Četiri ludila potvrdili svoje mesto na srpskoj književnoj sceni. Da li ste očekivali da će vaš roman ući u uži izbor za NIN-ovu nagradu?

Nisam očekivao, jer ne doživljavam književnost kao takmičenje. Pisati romane, drame, eseje i putopisne beleške moje je životno opredeljenje. To je smisao mog postojanja u umetničkom svetu. To je moj izbor. S druge strane, kako kažete, prepoznaju me ljudi u tom svetu. Znaju za mene, čitaju moje knjige, dolaze na književne večeri posvećene romanima koje sam napisao. To je vrednost sama po sebi – to trajanje. Ipak ne mogu reći da nisam zadovoljan i srećan. Radeći u brojnim žirijima, naučio sam da cenim uloženi trud članova koji su jedini upoznati sa celoupnom produkcijom i koji je u skladu s tim vrednuju, istina, prema svojim afinitetima. Ako u toj masi neko od njih izdvoji tvoje delo, to je divno, ali svakako mora biti i iznenađujuće.

Načinom pripovedanja i kompozicijom roman Četiri ludila svrstali ste u književnost postmoderne?

Teoretičari to tako klasifikuju. I verovatno je tačno, ali ja nisam teoretičar književnosti nego pisac. Naprosto, ja tako „vidim“ svoje knjige. Tako pričam – u fragmentima – prelazeći s teme na temu, tako pričam s decom, s prijateljima, u kafani, ubacujući storije, ilustrujući, trudeći se da ne izgubim osnovnu nit pričanja. Takav je uostalom naš život – fragmentaran. 

Koliko je na našim prostorima poznato da je upravo Joca Savić predstavio Nemcima Šekspirova dela u originalnom svetlu?

Malo je poznato, i to u uskim teatarskim krugovima, mada je Šekspirova pozornica u Minhenu bila revolucionarni projekat. To je bilo umetničko opredeljenje izvan svog vremena. Genijalnost. Trijumf vere u umetnost. I čin dostojan divljenja ne samo „njegovog roda“ nego celokupnog umetničkog sveta. To je teatarski „kopernikanski obrat“. Čudo! Odreći se bogatstva, raskoši scenskih postavki i obratiti se glumačkoj virtuoznosti na „goloj sceni“ odraz je neverovatne vere u moć umetnosti.

Kada se javila ideja da napišete ovaj roman? Da li ste rešili da osvetlite sudbinu Joce Savića zato što vas je njegova životna sudbina inspirisala ili zato što se o njemu nikada nije pisalo kao što to njegovo delo zaslužuje?


Lik Joce Savića bio je prisutan i u mom romanu Šekspirov klijent, ali tada njegov život nije bio primarna romaneskna linija, nego jedan segment koji nedvosmisleno potvrđuje kako smo svi mi klijenti gospodina Šekspira. U smislu karaktera i situacija. Tada sam uočio grandioznost njegovog dela, njegove ljudske veličine i umetničkih dometa. Bio je stranac, provincijalac, a ostvario je značajnu glumačku karijeru, bio intendant Vajmarskog teatra (u kojem je radio Gete), reditelj Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, tetarolog, pozorišni pedagog. Sve to je osnov za priču, ali je inspirativan i njegov požrtvovani i posvećenički život sa Lujzom Štal, kojoj zvezde nisu bile naklonjene. Dakle, ima tu mnogo elemenata za jedan roman.

Da li je bilo teško istovremeno dočarati velike umetničke trijumfe i male ljudske poraze?

Bez „malih ljudskih poraza“ nema „velikih trijumfa“. Savić to zna i tako oseća, on gubi (duševni mir, ljubav...) da bi svi drugi dobili. To je veličina umetnika. To je smisao umetnosti. Mi, samozaljubljeni, danas to zaboravljamo.

U vašem romanu susrećemo se i sa mnogim drugim junacima, najčešće glumcima. Zbog toga stičemo utisak da je svet vašeg dela pozornica na kojoj junaci uloge ne biraju, već ih dobijaju. Da li to možemo dovesti u vezu sa Milošem Crnjanskim i njegovom idejom o svetu kao velikoj pozornici?

Miloš Crnjanski je moj nedosegnuti uzor. A uz to je Banaćanin. To je kompliment i usud. To niko ne razume. Nas iz Banata baš niko ne razume. Mi smo kao ljudi koji stižu iz prostora koji je Terra incognita. Pogledajte samo Dušana Vasiljeva – uvek na pogrešnoj strani reke. Ili Pupina. Pogledajte danas taj Banat, za koji je Crnjanski govorio crna moja kožulja. On i jeste crn. Nigde nisu tamnije noći, nego s jeseni u Banatu. Nigde vetar tako ne besni. Nigde sunce tako ne pali. Danas u Banatu nema industrije, sve je propalo, nema moderne poljoprivrede, nema dobrih puteva, voz razdaljinu od Kikinde do Beograda, nešto dužu od sto kilometara, prevaljuje za više od četiri sata. Nema ni sporta više. Ostala nam je, nasleđena od predaka, samo književnost. Banat u Srbiji je kao Latinska Amerika u svetu. Samo književnost. Samo priča. Samo pozornica na kojoj svako istrajno igra svoju ulogu.

U vašim redovima neretko nailazimo na temu strasti koja biva praćena različitom tenzijom i drugim pripovedačkim postupkom, ali svaki put stičemo utisak da je najvažnije voleti najdublju strast u sebi, negovati je i dopustiti joj da se rasplamsa. Ljudi to nazivaju smislom, ciljem ili svrhom, a ja bih to nazvala celovitošću. Zašto tema strasti neprestano okupira vaše pero?

Strast je ono što osmisli život svakoga od nas. Ona daje celovitost. Punoću. Strast nas pokreće, uništava i uzdiže do neslućenih visina. Kakav je smisao činiti nešto bez strasti? Voditi ljubav. Klepati metal. Putovati. Pisati. Vruća krv rađa vruće misli, kaže Šekspir. 

U vašem romanu Četiri ludila na jednom mestu stoji: Pozorište prvo treba da bude dobro, a onda se može deliti na avangardno, tradicionalno, muzičko... Ako nema kvaliteta, uzalud mu modernost i avangardnost. Da li je to u krajnjoj liniji i vaš lični stav? 

Da, to jeste „moja priča“. Volim pozorište i ne razvrstavam ga po kasetama. Dobro pozorište je uvek „moje pozorište“. Mislim da su papazjaniju napravili upravo oni koji smatraju da bi trebalo da postoji samo teatar koji oni vole – angažovan, umetnički, muzički ili koji god – zanemarujući činjenicu da postoje i drugi koji s jednakom strašću vole drugačije pozorište. Samo dobro pozorište „leči ljude“, a preporučeni medikamenti mogu da budu različiti.

Uloga pozorišta je da prosvećuje i kultviše. Koliko je važno da ne zapostavljamo pozorište i njegovu ulogu?

Preveo bih to u ulogu umetnosti. Umetnost ne sme biti zapostavljena, jer ona ima tu notu kultivizacije, prosvećenja i smirivanja. Ona jedina traje. Opstaje i posle nas. Posle politika, političkih sistema, industrija. Pozorište u tom kontekstu ima važnu ulogu, jer je fleksibilno i ume da se prilagodi svakoj situaciji, nevolji, progonu, zanemarivanju. Teatar će postojati večno i nosiće prometejsko svetlo umetnosti, ali žalosno bi bilo da ga naša civilizacija svede na taj čin umesto da ga uzvisi.